Никола Тесла се родио у селу Смиљану, код Госпића у Лици, 1856. године. Отац му је био врло интелигентан и одличан православни свештеник Милутин Тесла. Теслина мајка Георгина потиче из старе свештеничке породице Мандића. Морала је преузети бригу о старању шесторо браће и сестара, јер јој је мати умрла врло рано. То је спречило ову изванредну жену да учи школу и да свој дар развије у већој мери. О њој је Тесла говорио увек са нарочитим усхићењем и сматрао је да је свој проналазачки дар наследио од ње. Била је у стању да проналази разне справе у домаћинству, а била је и чувена у целој околини због својих ручних радова. Иако није знала да чита занимала се за поезију и знала је напамет многе српске народне песме и многе одломке из Његошевог Горског вијенца. Отац му је умро још док је студирао, док је мајка доживела сву славу свога сина коју је постигао у Америци, Лондону и Паризу.

Никола је ишао у немачку основну школу у Смиљану, завршио ју је у Госпићу, као и нижу реалку, а вишу је довршио у Раковцу код Карловца. Као мали, Никола се најрадије играо са другарима, хватао птице, читао и никад није био беспослен. Другови су га много волели јер је био добар и племенит. Кад би му остале неке школске стварчице делио би их сиромашнијим дуговима. По окончању реалке, паузирао је две године јер су родитељи били ожалошћени смрћу старијег сина. Поред инсистирања родитеља да постане свештеник, Никола ипак одлази на студије техничких наука у Грац и Праг. Последње године студија, због смрти оца, издржавао га је ујак Петар Мандић.

По завршеним студијама, Никола је ступио у службу поштанског телефонског друштва и прикључивао телефоне по кућама. Затим је једно време радио и у Будимпешти, али убрзо одлази у Париз и ради у Едисоновој компанији. Када је извршио неке измене на Едисоновим динамо-машинама, Тесла одлази у Америку и улази у Едисонову лабораторију. Са Едисоном је радио годину и по дана, и затим почиње рад у својој лабораторији у Њујорку. Тесла се први пут вратио у Европу 1889. године  и посетио париску изложбу са ујаком Петром, а други пут 1892. године када је добио позив Енглеске академије наука и Друштва енглеских електричких инжењера да одржи предавања о својим последњим радовима. Повод томе је било Теслино предавање, одржано 8. маја 1891. године пред Друштвом америчких електричких инжењера, које је изазвало огромну пажњу. Никола је у Лондону држао два предавања, 3. и 4. Фебруара у Фарадејевој лабораторији чиме му је указана велика почаст. Енглези су са дивљењем посматрали Теслине експерименте, а „Тimes“ је том пирликом објавио:

„…Ако је уопште штагод било у стању да изазове одушевљење за електрицитетом, онда је то сигурно учинило веома значајно предавање, које је синоћ господин Тесла одржао пред ученим слушаоцима Краљевске академије. Његови експерименти отварају не само ново и богато поље за научна испитивања, него су изнели више или мање јасан преглед неколико општих физичких концепција и изазвале невероватан развој наших мисли и идеја. Радови господина Тесле налазе се на оној граници где се светлост, топлота, електрицитет, хемијски афинитет и остале врсте енергије састају и међусобно мешају. Када човек размишља о његовим важним експериментима осети као да су старе демаркационе линије отпале и да извесни нови и плодни општи погледи не могу бити далеко, погледи помоћу којих можемо поћи на нове проналазачке путеве. Онда се, тако рећи нехотице пита: шта су то електрична, а шта диелектрична тела, шта су проводници, а шта изолатори? Јер, господин Тесла састави струју између два електрична пола, па онда између њих стави плочу од најбољег изолатора и она не само да отежава и смета проласку струје, него га још и олакшава. У другим сличним експериментима он показује како се струје високог потенцијала не владају ни по каквом правилу које вреди за обичне струје. Изгледа као да нема довољно дебелог изолатора, као да нема ваздушног слоја кроз који не би могла проћи електрична струја довољног интензитета. Затим долази значајно откриће да уколико електрицитет расте, слаби његово дејство на човечије тело. Господин Тесла је стајао у електростатичком пољу које је било тако јако да би упалило сијалицу без жица, и ништа није осећао. Једном руком је држао крај жице из које је прштећи сипао љубичасти млаз варница, а у другој лампу или сасвим празну стаклену цев и тако пропустио кроз себе струју од неких 50.000 Волти. Стаклена цев је сијала у његовој руци од тако јаке струје од које би у обичнм приликама и један стоти део био довољан да учини крај његовом животу…“

На почетку овог предавања Тесла је поменуо извесног професора Крукса, који га је још као ђака одушевио и дао правац његовом раду. Међутим, по завршетку предавања, Тесли је пришао један од најуваженијих чланова Академије, честитао му и рекао да није требало да помиње професора Крукса, већ да једноставно каже: „Ја сам Никола Тесла, родом сам Србин, и ево до каквих сам резултата дошао у својим истраживањима…“ Сутрадан, на другом предавању, десило се да је дошло до квара на машинама које су обезбеђивале струју за експерименте, али је Тесла по инструментима приметио да ће струје бити још пар минута. Пошто је тад понављао причу са претходног предавања, рекао је да неће да замара слушаоце експериментима које су већ видели и прешао на нове, за које струју није добијао са машине на којој је дошло до квара, већ из градске мреже за осветљење. По завршетку предавања, Тесли је поново пришао онај исти Лорд и рекао му: „Синоћ сам вас саветовао како је требало предавати, а сад видим да морам код вас доћи, да ме научите како се предавања држе.“

Тесла је потом добио и позиве од Француског друштва за физику и Међународног електричког друштва да дође у Париз и ту одржи неколико предавања. Одазвао се позиву и постигао велики успех, као и у Лондону. Никола је потом морао у домовину јер му је мајка била на самрти. Када је сахранио мајку, био је кратко време у Београду, а потом се вратио у Америку и почео да се спрема за светску изложбу у Чикагу. Тесла је био омиљен у друштву због своје духовитости и довитљивости. У сваки разговор је знао да убаци понеки стих или мисао, јер је располагао изузетно великом количином знања. Своја осећања према домовини Тесла је изнео у говору на банкету, који је у Београду приређен у његову част:

„У мени може бити нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код млађих људи, али ако будем срећан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та, да је то дело једног Србина.“

Никола Тесла је умро у Њујорку, 1943. године, а урна са његовим пепелом чува се у Музеју Николе Тесле у Београду.